|
Neocekivano, iz više nego definisanog, na izvestan nacin, zastrašujuce preciznog, sveta alsgorija, koji je impresionirao, isto tako i
provocirao, svojom parabolicnom doslednošcu, slikar, Miša Jelic, se naglo opredelio za jedan iskorak. Taj iskorak je, tehnicki gledano, sasvim legitiman, buduci da demonstrira jednostavnu sliku i da umetnik pomera tacku posmatranja, da se primakne predmetu, da se primakne motivu kojim je i onako preokupiran. Ali to primicanje se moglo
usmeravati u ovom ili onom pravcu. Majstor je imao na raspolaganju široku lepezu ikonickih podsticaja kojima se mogao približiti; njegova platna nude galeriju prizora koji svojom kompresivnom
sibmolikom prizivaju ili provociraju dalja tumacenja ili razlaganja. Miša Jelic se oprsdelio za konja.
Konj je figura koja je neodvojiva od zgusnute
ezoterijske simbolike. On se, dakle, amblematicno izlaže kao simbolicka prikaza, ispred jednog
dugackog i veoma zamršenog lanca arhetipskih značenja koja imaju afinitet da svojim grotesknim folklorizmom, konsekventno svojim gotskim ekshibicionizmom (zastrašujuce sklonim da
prikrije kicerastu istrošenost na ivici teosofskih abrakadabra), zakrili, ili poništi bilo kakvu drugaciju dimenziju njegovog znacaja, bilo kakvu drugaciju korespondenciju njegove predstave sa smislom. Mada bi za intelektualnu razonodu bilo privlacnije da se ovde što ekstenzivnije ukazuje na sve aspekte istrošene simbolike zapretenih
azijskih (ili indoevropskih) civilizacija koju je lako konsultovati u prigodnim leksikonima namenjenim totemisticko/fetišistickim
nekrofilima zagledanim u paganska sazvežda, mi cemo se prihvatiti jednog drugacijeg zadatka. Pokušacemo da ukažemo na cinjenicu da su konji majstora Miše Jelica zarovali kopitama na jednoj drugoj ledini. Da pripadaju jednoj drugoj ergeli. To su konji sasvim slobodni.
Suprotstavljeni magijskim ishodištima. Kao što ne nose - kao što ne trpe sedla, oni ne nose nikakva subsignirana znacenja. Ti konji, Miše Jelica, makar se to suprotstavilo
filoideologiji umetnika, slave Ameriku, oni slave jednu predevropsku,
predcivilizacijsku ideju, izmedu umetnikovog okvira i okvira nedodirnute prerije nema bitne razlike, nsmaje jer je Jeliceva tehnika do te mere perfekcionisticka da provocira pionirski sentiment. Svakako, to je samo spoljna slika, ali je to, takode, slika koja ukazuje na nezanemarivu liniju antiintelektualne vokacije ciji su medaši jedan Remington u Americi i jedan Jelic, u Srbiji. Izmedu
Remingtona i Jelica mnogi su se evropski i amsricki slikari bavili konjima u pokretu. Gledano unatrag, a samo je pogled unatrag svrsishodan, od
Remingtona ka Srbiji, ka Vizantiji, još je nesagledivije glorifikovanje konja. Teško bi bilo, u socijalnom, artificijelnom ili bilo kako drugacije
formulisanom vidu, izolovati aspekt tog provokativnog motiva koji, ne samo da nije tretiran, nego koji nije iscrpljen.
Miša Jelic, otkrio je, nedodirnutu tacku ekspresije. Njegovi konji, kao što je, napred, nagovešteno, izvan svakog simbolickog, izvan svakog
parabolicnog plana, jezde slobodom. Oii hrle ka umstniku. Oni se sukobljavaju s njegovom tackom gledišta. Oni ce protivu naspram njega. Oni razbijaju propozicije formata, oni se samoinicijativno multiplikuju, oni teže levo(zis!) i desno (jea!), oni ce napred i natrag, oni sve to žele istovremeno. To
su konji koji se otimaju crtežu, suprotstavljaju perspektivi, ne priznaju granice, ne priznaju razlike istoka i zapada, unutrašnjeg i spoljnog,
metafizike i dijalektike. Oni nisu konji koji prethode svojoj plastici, oni svoj bes ne/iskazuju prema filosofskim dimenzijama prostora i vremena, oni se izvitoperuju kroz doživljaj linije koju ne
priznaju u zadatom formatu. Oni vibriraju u bilu umetnikove neuroze. U njegovom osecanju da se obrisi lica, makar udarima kopita, moraju razoriti, da bi se ukazale pukotine nalicja. Na toj tacki se razotkriva genij slikara Miše Jelica. Sa jedne strane, u potpunosti odreden retorikom
pravoslavne ikonografije, s druge, potpuno predan pragmaticnoj ekspertnosti zapadne tehnologije, razapet izmedu vizantijskog nasleda (iza ogledala) i
sinemaskopicne koketnosti profanog ikonostasa, on, može biti (ili dsfinitivno) intuitivno,
atributom primordijalnog majstora, angažuje konjsko kopito, hvaleci Boga, protivu kopita davola, da, ako ne razori, ono zalupa po polituri (emulziji) kripticnog okvira sveta. Njegovi konji, razloženi, razigrani u bezbroj dimenzija, pozivajuci se i na krila Pegaza, na krilu orla ili sokola, dolaze od tamo, oni udaraju ovamo, da bi nas opomenuli, da bi nam ukazali na prostu cinjenicu, da nema granice izmedu prošlosti i buducnosti, izmedu neba i zemlje i izmedu svetla i tame. Oni, poput
razjarenih(?!) angela žele da nam poruce da naša tmina nije konacna, da smo mi obasjani harizmom, prosvetljeni, prosijani lepotom i dobrotom Duha Svetoga, ali da moramo tu lepotu i dobrotu da
prepoznamo u sebi i da im pohrlimo u susret! Samo tako cemo se, izvan zatvorenog prostora, zapadnog poretka sveta, suociti sa slobodom pokreta, samo tako cemo doseci Ljubav, Istinu i Veru, tako cemo biti nedokucivi!
Profesor dramaturgije Nebojša Pajkic
|
